Сав мој рад је покушај да се у време остваривања пророчанства гностика Базилида који говори о времену у којем више неће бити духовних људи, него ће постојати само психичко које ништа неће знати и које ће одбијати оно што припада духу, времену где ће се свако задовољити светом у коме живи, без интереса за вечни живот, са увек присутним страхом од судњег дана, да одговор на Ничеово питање ,,Како човек постаје оно што јесте?“.

То је покушај да се у хипермодернизованом друштву, са измешаним виртуелним и стварним предвиди шта нас чека, то јест дискретно постављена стратегија завођења посматрача, како би се приказало да су вредности, етичке, пророчке, Божје, људске, само затурене и да их треба поново пронаћи. Или је то можда пост-пост-модерно читање архетипских митова, иронијско сагледавање прошлости из нове парадигме, обојене нашим временом. Нема више идеја, нема више вредности, историја се завршила, ничега за чим вреди пострадати, кажу апологете новог времена.

Полазећи од експлицитно апострофираних митова, деконструишући их а онда поново састављајући у нове нарације, сваки мој рад тежи да саопшти да се времена мењају, мењају се људи, све се мења. Или готово све: јер порука је да се вредности не мењају. Ма колико се трудили, ма колико виртуелизовали стварност, оне остају. Да би одржале свет.